Tek posle stabilizacije Srbije i njenog jasnijeg mesta na prostorima Balkana i Evrope mogla bi da se vodi spoljna politika koja bi bila okrenuta prema Republici Srpskoj i Crnoj Gori u smeru integracija sličnim onim u EU.

Za temeljno državotvorne korake režim, a po svoj prilici ni opozicija, nisu voljni/sposobni. Neko će jednog dana to morati da uradi, ili Crne Gore neće biti. Zli jezici bi rekli da je možda baš to nečiji zajednički cilj. Građana Crne Gore svakako nije.

Ko god je pratio nastanak Srpske liste, morao bi da zna koliko su čelni ljudi Srpske narodne stranke uložili napora da taj program ne bude „prosrpski“, nego srpski, što je posle referenduma dalo nekakav pozitivan rezultat. Ne veliki, ne presudan, slažem se, ali značajan.

Crna Gora je jedina evropska država u kojoj do smene vlasti nije došlo ni na jednim izborima održanim u minule dve „višestranačke“ decenije. Preciznije, u Crnoj Gori nikada nije ni došlo do smene vlasti na izborima.

Suština nije u ustavno-pravnom statusu nego u pravima Srba. Tražimo, dakle, da se građanske stranke, ukoliko hoće srpske glasove, za prava Srba bore kao za građanska prava, a nacionalne za ista ta prava kao za nacionalna prava. One nama prava – mi njima glasove.

Očigledna je namera državne politike Crne Gore da delovanjem u kulturi, prosveti, medijima i državnoj upravi svede 36 odsto ljudi koji se sada izjašnjavaju kao Srbi na što manji i prihvatljiv broj. I šta Srbija čini da zaustavi ovaj pogubni proces?

Nikom ne bode oči što Crna Gora ne preuzima nikakvu sličnu obavezu prema svojim sunarodnicima, državljanima Srbije poreklom iz Crne Gore.

Skoro sve reklame na firmama, kafićima, buticima i sličnim radnjama ispisane su na hrvatskoj latinici. Preko radio-stanica se uglavnom emituje „glazba“ hrvatskih „glazbenika“. I novi crnogorski muzički festivali se organizuju po uzoru na one u Hrvatskoj.